Chatbot i deca danas više nisu neobična kombinacija. Veštačka inteligencija je već deo svakodnevice mnogih mališana i tinejdžera. Koriste je za domaći, traženje informacija, objašnjavanje gradiva, pisanje i smišljanje ideja.
Prema istraživanju, skoro devet od deset dece od 9 do 17 godina već koristi ili sreće veštačku inteligenciju. Približno svako četvrto dete je koristi svakodnevno.
Roditelji najčešće vide onu korisnu stranu: pomoć oko matematike, sastava ili školskog projekta. Ali postoji i nešto manje očigledno. Chatbot je napravljen tako da razgovor sa njim deluje prirodno i prijatno. Ponekad deluje čak i prijateljski.
Zato dete može neprimetno da počne da mu govori mnogo više nego što je prvobitno nameravalo.
Umesto samo: „Nemoj da pričaš sa chatbotom o ličnim stvarima.“
Korisnije je naučiti dete da zastane i zapita se: Zašto mi ovo zvuči kao razgovor sa prijateljem — i šta mu ja zapravo govorim?
Chatbot i deca: od pomoći za domaći do nekoga kome se poveravamo
Deca vrlo dobro znaju da ne pričaju sve svakome. Nešto kažu roditeljima, a nešto najboljem drugu. Nastavniku kažu treće. Ponešto zadrže za sebe.
Kod chatbota ta granica lako postaje nejasna.
On odgovara ljubazno. Vraća se na ono što smo ranije rekli. Postavlja dodatna pitanja. Često potvrđuje naše mišljenje. Zbog toga lako možemo da steknemo utisak da nas sa druge strane neko zaista sluša i razume.
Problem nastaje kada razgovor polako pređe sa praktičnog pitanja na nešto mnogo ličnije.
Dete može da počne pitanjem iz matematike, a završi pričom o svađi sa drugaricom. Može da traži savet o školi. Zatim može više da veruje chatbotu nego roditelju ili nastavniku.
To se uglavnom ne desi odjednom. Granica se pomera malo po malo.
Zašto chatbot zvuči kao da nas „razume“
Važno je da dete shvati jednu stvar. Iza tog osećaja ne stoji prijateljstvo. Stoji način na koji je tehnologija napravljena.
Chatbot:
- često pokušava da potvrdi korisnika i bude prijatan,
- može da pamti prethodne delove razgovora,
- ume da zvuči veoma sigurno čak i kada pogreši,
- postavlja dodatna pitanja koja mogu da deluju kao iskreno interesovanje.
Zato je važno da deca ne nauče samo kako da koriste AI. Treba i da razumeju kako AI funkcioniše i gde su njegove granice.
To je, između ostalog, jedna od tema na kursu Crni pojas I Dan – Veštačka inteligencija. Deca tamo ne koriste AI samo kao gotov alat. Treniraju modele za prepoznavanje teksta, slike, zvuka i pokreta. Kroz praktične projekte uče razliku između klasičnog programiranja i veštačke inteligencije. Kurs uključuje i razgovore o etičkim dilemama koje AI donosi.
Kada dete razume šta se nalazi „ispod haube“, lakše mu je da chatbot posmatra kao tehnologiju, a ne kao osobu. Više o svim nivoima možete videti na stranici Programiranje za decu.
Kada je vreme za čoveka, a ne za chatbot
Chatbot može da objasni lekciju. Takođe nudi ideju. Pomaže i da nešto bolje razumemo.
Ali kada su u pitanju ozbiljna osećanja, usamljenost, mentalno zdravlje ili krizne situacije, ne može da zameni čoveka.
Ponekad ne prepozna koliko je problem ozbiljan. Takođe može da potvrdi nešto što ne bi trebalo. Dete može da stekne osećaj da je dobilo podršku. Zapravo, međutim, nije razgovaralo sa nekim ko može da bude pored njega i reaguje.
Chatbot ne vidi izraz lica. Ne poznaje celu situaciju. Ne može da zameni roditelja, prijatelja, nastavnika ili drugu osobu kojoj dete veruje.
Zato, kad su chatbot i deca tema kod kuće, roditelji mogu povremeno da postave dva vrlo jednostavna pitanja:
„Za šta si danas koristio chatbot?“ Da pronađeš informaciju? Rešiš zadatak? Dobiješ ideju? Ili zato što ti je bilo potrebno da sa nekim „pričaš“?
A zatim: „Da nema chatbota, kome bi ovo rekao?“ Ako je odgovor „nikome“, možda je upravo tada najvažnije pronaći čoveka za razgovor.
Od korisnika AI-ja do njegovog stvaraoca
U Digi Klincima zato ne želimo da decu učimo samo da ukucaju pitanje u ChatGPT i prihvate odgovor.
Na narednom nivou, Crni pojas II Dan, deca upoznaju generativnu veštačku inteligenciju kao alat za stvaranje. Istovremeno razgovaraju o tome kako prepoznati zloupotrebu AI-ja, kome pripada AI sadržaj i gde su granice njegove upotrebe. Ideja je da AI ne koristimo da bismo manje razmišljali. Treba da nam pomogne da razmišljamo više i dublje o onome što stvaramo.
Uz to, kroz MIT App Inventor učenici prave sopstvene aplikacije za telefone i tablete. Igre i kvizovi su samo početak. Mogu i da naprave aplikacije koje koriste kameru, mikrofon i druge mogućnosti uređaja.
Tu se perspektiva potpuno menja. Dete više nije samo korisnik aplikacije ili AI-ja. Ono postaje neko ko razume kako se takva tehnologija pravi.
I upravo je to, po našem mišljenju, važan deo teme chatbot i deca. Nije dovoljno znati gde treba kliknuti ili šta treba pitati ChatGPT.
Važno je umeti da zastanemo i zapitamo se: Da li trenutno koristim alat — ili sam počeo da mu verujem kao da je čovek?
