Na sreću, postoji čitava familija metoda i sredstava koja se koristi specifično sa ciljem da deca uče programerske koncepte, ali bez korišćenja ekrana. Ne učimo da bi programirali, programiramo da bi učili. Razvijanjem programerskog razmišljanja, razvijamo logičko zaključivanje, veštine rešavanja problema i kritičko razmišljanje. Radom u malim grupama, razvijamo saradnju. Verujemo da smo izabrali najbolje isprobane

Jeste, verujemo da je štetno. Legići kurs za najmlađe minimizuje vreme provedeno na ekranu. U dvanaest časova koje provede na ovom kursu, četiri podrazumevaju dečije tablete kojima deca upravljaju vozom ili podnim robotom. Dakle, sa ekranima se sreću po par minuta u okviru četiri od dvanaest časova.

Mi verujemo da su sva deca rođena radoznala, kreativna i željna da uče. Svako dete, bez izuzetka. Sa razvojne strane, te osobine bi trebale da ih prate kroz život, ali po odraslim osobama, vidimo da se one vremenom gube. To se dešava u trenutcima kada deca naiđu na sputavanje, kritiku, obaveznost, neinspirativno i dosadno orkuženje

Programiranje pruža deci način da razmišljaju o tome kako da napišu program koji kompjuter može da razume. Da bi računari bilo šta izvršili, program mora da definiše apsolutno svaki korak. Kada razmišljamo o pisanju programa, razvijamo sledeće veštine: kako da veliki problem, rastavimo u više manjih (dekompozicija) kako da rešenje iz prošlosti primenimo na trenutni