Vreme je za jedan lični blog. Pišem ga jer učenje kroz stvaranje nije kod nas floskula — ima ime, lice i profesora koji nam je pokazao kako to izgleda.
Učenje kroz stvaranje počinje od dobrog predavača
Te 2000. godine, na FONu se dogodio iznenađujuće težak prijemni ispit. I danas smatram da je za mene, koji sam prespavao četiri divne godine u Tesli, manje učeći a više uživajući, to bio dar sa neba. U krivini ispita pretekao sam mnoge srednjoškolce odlikaše i kao redovan student izbegao sufinansirajuću planinu od tada nedostižnih 14400 dinara.
Iako redovan student, nisam bio čest gost na fakultetu, ne zbog lenjosti. Radio sam noćne smene, zbog okolnosti koje bih danas okarakterisao pre kao pozitivne nego kao negativne.
Principi programiranja su vežbe koje nisam propuštao. Čak i iz noćne smene, moje je bilo samo da se pojavim. Nije me sama tema toliko okupirala. Budnim me je držao interesantni i intrigantni profesor. Odmah sam osetio da je poseban. Jednog dana uputio je izazov: napravi program koji po principu skakačevog skoka, iz gornjeg levog ugla, dolazi u donji desni ugao table. Pomenuo je da u generaciji pre niko nije doneo rešenje. Programiranje, šah i moj zemunski duh — izazov savršeno stvoren za mene. I was on fire!
Kolega Slaviša Avramović je bio veoma aktivan u izvođenju vežbi iz predmeta principi programiranja u prvom semestru školske 2000/2001. Posebno se ističe rešenjem problema „konjičkog skoka“. Vlajić S.
Slike blede, sećanja vrede. Japanska poslovica kaže da je od hiljadu dana marljivog učenja vredniji jedan dan sa izvanrednim učiteljem. U danima, mesecima i godinama koje slede, prof. Vlajić je odabrao grupu najmlađih studenata i uzeo ih pod svoje krilo. Uveo je Javu kao glavni jezik na FONu. Uveo je dizajn paterne. Napravili smo Java praktikum. Studenti su držali vežbe, često i starijim studentima. Interaktivnost je odskočila i predmet je počeo da pršti.
Uvek se pitam: kako je smeo? Kako je znao da mi to možemo? Kako nam je verovao?
Jedne od tih godina Beograd je osvanuo ophrvan bilbordima. Tekst prve reklame je glasio: koliko pogleda staje na jedan bilbord? Mislim da se nikada nisam dovoljno zahvalio profesoru zbog uticaja na moj profesionalni život. I pitam se, koliko li nas ima? Samo ja, nas Vlajinih, poznajem sigurno desetak.
Ko na brdu, ako i malom, stoji, više vidi no onaj pod brdom — rečenica iz Gorskog vijenca koju sam, zbog prespavanih godina, prvi put video u uvodu FON-ovog praktikuma.
Od FON-a do Digi Klinaca
Sve ovo pišem zbog malog brda na kojem i ja danas stojim. Digi Klinci rastu u visinu. Prvi među jednakim iz tog perioda je Dule Savić, profesor i prodekan za nastavu na FONu. Za mene, podjednako vredno, jedan od Vlajinih. Spojili smo ideje: njegovu 12+ školu, danas poznatiju kao Digi++, i našu Digi Klincu školu. Ovog puta krećemo sa Vidikovca. Očekujte filozofiju konstrukcionizma ostvarenu na visokom nivou — pravo učenje kroz stvaranje.
Kada pričam o filozofiji Digi Klinaca, pričam o ljudima kao što su Seymour Papert, Mitchel Resnick i Ken Robinson. Razmišljam da su sa druge strane Raša Popov, Siniša Vlajić i Duško Radović lako spojivi kao vizionari i srodne duše. Više o vrtićkom modelu čitajte u Doživotnom vrtiću.
Slaviša Avramović, suosnivač Digi Klinaca
