Jedna od najčudnijih šala prirode je odnos između stvaranja i rušenja. Lakše je porušiti nego napraviti, lakše je pokvariti nego popraviti, lakše je rasklopiti nego sklopiti. Negde na kraju ovog niza dolazimo i do nešto blažeg, ali opet neravnopravnog odnosa između čitanja i pisanja. Naime, lakše je pročitati, nego napisati. Srećom, učenje čitanja i pisanja ide ruku pod ruku, pa se ovaj jaz ne primećuje toliko. Ali, kako stvari stoje u digitalnom svetu?

U velikoj meri zahvaljujući organizaciji koja se zove Petlja, naša deca od petog razreda osnovne škole uče grupu predmeta koja za cilj ima “digitalno opismenjavanje”. To je svakako dobra vest, ali se postavlja pitanje kada zapravo počinje “digitalo čitanje”. Sigurno dosta ranije. 

Na roditeljskom sastanku uoči kraja prvog tromesečja đaka drugaka, učiteljica je rekla da je plan da se u nedelji koja dolazi uči latinica. Odmah zatim, nastavila je sa pitanjem da li neko dete još uvek ne zna latinicu. Pitanje je bilo čudnjikavo, ali i sa smislom, pošto se nijedan roditelj nije javio.

Kako to da naša deca znaju latinicu pre nego što je nauče u školi? Da li uče unapred? Više verujem da razlog leži u telefonskim i kompjuterskim tastaturama koje su retko kada ćirilične. Deca u kontakt sa tehnologijom dolaze mnogo pre petog razreda. Da li možete da zamislite kako bi svet izgledao kada bi učila da pišu nekoliko godina pošto nauče da čitaju?

Mi verujemo da jaz između digitalnog čitanja i pisanja može i treba da se smanji. Verujemo da deca mogu da budu aktivni stvaraoci i koriste tehnologiju na način koji seže dalje od igranja igrica i gledanja YouTube-a. Na sreću, iako deluje kao neslana šala, priroda nam u stvari omogućuje da osetimo radost stvaranja. Bez truda, nema ni zadovoljstva. Naša je želja da omogućimo deci da osete tu radost i postanu stvaraoci budućnosti.