Lego robotika za decu u Digi Klincima često izgleda kao veliki zadatak podeljen na male delove. Timski rad nije samo deljenje kockica. Kada je projekat dovoljno zahtevan, svako dete preuzima deo posla. Na kraju svi zajedno dobijaju nešto što sami možda ne bi mogli da naprave.

Jedno dete sklapa bazu. Drugo rešava zupčanike. Treće programira pokret. Četvrto osmišljava priču koja se prikazuje na ekranu. Niko ne radi ceo projekat samostalno. Ipak, svaki deo je važan da bi na kraju sve proradilo.

Na taj način deca uče jednu veoma važnu stvar. Veliki problem je često mnogo lakše rešiti kada ga podelimo na manje delove. Zatim te delove ponovo povežemo u celinu.

Na snimku časa vidi se upravo to. Najmlađi u grupi rade WeDo 2.0 model i Scratch priču. To je projekat koji se inače uvodi sa starijim učenicima. Zato je ovaj snimak dobar primer kako lego robotika za decu izgleda u praksi.

Veliki zadatak, mali delovi

Složenu konstrukciju nije lako napraviti ako svi pokušavaju da rade sve u isto vreme. Zato na časovima učimo decu da podele posao.

Jedan učenik prati uputstvo. Drugi traži odgovarajuću kockicu. Treći sklapa mehanizam. Četvrti proverava smer motora.

To nije samo „pomaganje drugaru“. Deca tako uče kako različiti delovi jednog projekta zavise jedni od drugih. Ako baza nije stabilna, krila neće stajati. Bez spremnog programa, robot neće krenuti. Bez obzira na to koliko je dobro sklopljen.

Upravo takav način razmišljanja uvodimo već na Žutom pojasu. Složen zadatak se razloži na manje probleme. Zatim se rešena pitanja ponovo povezuju.

Tako timski rad postaje mnogo više od lepog ponašanja prema drugima. Postaje način za rešavanje problema.

Lego robotika za decu: WeDo i Scratch u jednoj priči

Posebno zanimljivo postaje kada spojimo LEGO WeDo i programiranje. U ovom primeru to su LEGO WeDo 2.0 i Scratch.

Na stolu nastaje fizički model: ptica na tornju, zupčanici, motor i hub koji svetli. Na ekranu, u Scratch-u, nastaje druga polovina iste priče. Šuma, gnezdo i ptica koja leti kući.

Samo fizički model bio bi jedna priča. Sama animacija bila bi druga. Kad ih povežemo, deca vide obe strane. Program na ekranu i pokret u stvarnom svetu postaju jedan projekat.

Na Zelenom pojasu timski rad, WeDo modeli i programiranje već se prirodno nadovezuju. Motor, senzor, konstrukcija i scena u Scratch-u nisu četiri odvojene stvari. Oni su delovi jednog projekta.

WeDo 2.0 se uvodi i na Narandžastom pojasu. Tamo deca prave modele sa motorom i senzorima, najčešće u paru.

Kada najmlađi rade ono što je „za starije“

Na snimku sa časa vidi se još jedna stvar koja nam je posebno zanimljiva. Najmlađi rade projekat koji se inače uvodi sa starijim učenicima.

WeDo 2.0 i Scratch 3 nisu alati sa kojima deca počinju. Mlađi nivoi kreću od jednostavnijih konstrukcija i Scratch Juniora. Povezivanje motora, huba i Scratch 3 okruženja dolazi kasnije. Na Crvenom pojasu učenici već rade složenije projekte sa ovim alatima.

Ipak, kada se zadatak dobro podeli, uzrast više nije jedina stvar koja određuje koliko nešto može da bude zahtevno.

Jedno dete ne mora samo da napravi celu mehaniku i napiše ceo program. Jedan učenik može da se bavi konstrukcijom. Drugi programiranjem. Treći da povezuje sve delove. Grupa tada može da uradi mnogo više nego pojedinac.

To ne znači da preskačemo korake u učenju. Naprotiv. Znači da deci dajemo priliku da uče jedni od drugih. I da zajedno pokušaju nešto što bi im pojedinačno možda bilo preteško.

Šta roditelj zapravo vidi na snimku?

Na videu nije najvažnije samo to što robot na kraju proradi. Mnogo je zanimljivije pogledati šta se dešava dok deca rade.

Jedno dete namešta konstrukciju. Drugo gleda u ekran i proverava program. Treće čeka da motor krene kako bi uklopilo svoj deo priče. Neko primeti grešku i zajedno sa drugarima pokušava da je ispravi.

Tada lego robotika za decu izgleda veoma konkretno:

  • jedno dete gradi,
  • drugo programira,
  • treće proverava,
  • četvrto predlaže rešenje,
  • svi zajedno čekaju trenutak kada projekat proradi.

Nema jednog autora. Postoji zajednički rezultat.

I upravo to želimo da deca nauče. Nije uvek važno ko je najbrži ili ko je uradio najviše. Važno je da razumeju svoj deo posla. I da znaju kako se njihov deo uklapa u ono što rade ostali.

Više o našim nivoima i uzrastima možete pogledati na stranici Programiranje za decu.

Zašto nam je to važno?

Ovakvi projekti su mali primeri situacija sa kojima će se deca susretati i kasnije. Veliki zadatak se podeli. Svako preuzme deo odgovornosti. Problemi se rešavaju zajedno. Na kraju se svi delovi spoje u jednu celinu.

Zato nam je u Digi Klincima važno da lego robotika za decu nije samo sklapanje modela ili pisanje programa. Želimo da nauče i kako da rade sa drugima. Svoju ideju treba da objasne. Tuđu da saslušaju. Rešenje da pronađu zajedno.

Jer neke stvari jednostavno ne možemo da napravimo sami.

Ali zajedno — možemo mnogo više.

A ako posle časa želite da postavite detetu samo jedno pitanje, probajte:

„Šta je bio tvoj deo i kako je tvoj deo pomogao ostatku tima?“